На тај свети дан вековима се људима широм света дешавају чудесни доживљаји
У једном духовном руском часопису из прошлог века, наведен је један дирљив догађај везан за Божић. У неком руском граду, после бденија уочи Божића, владика је изашао у припрату храма да по обичају тог времена дарује сиротињу. Сви су од Преосвећеног добили обилну помоћ, само за једног од њих није било ничега. Владика није желео да отпусти старца без дара на тако велики дан и позвао га је у своју резиденцију.
Увео је сиромашка у своје одаје, угостио и сервирао му чај. Владика је слушао старог човека, но током разговора закључио је да и он и није неки прост човек, како му се учинило због свог сиромаштва. Да, тако је и било: овај човек је био некад имућни трговац који је осиромашио и спао на просјачки штап.
“Сећам се, владико свети, једне предбожићне ноћи”, рекао је старац. Владика се заинтересовао. “То је било давно, ишао сам на санкама у један далеки град. Ноћ је била хладна, тамна, мећава се управо смирила. Куда погледаш, снег и равница. Около бескрајна тишина, нарушена само звоном прапораца и шкрипом снега под санкама … Одједном, видим ја нешто црно на снегу. Кочијаш ме је убедио да ми се не причињава. Шта то може бити у пољу, усред ноћи, звер или човек? заповедио сам да станемо и изашао да погледам. То је био дечак, лежао је потрбушке , покривши главу рукама. Није давао знаке живота, очигледно се смрзао.
Узевши га код себе у санке, почео сам да му трљам лице и руке, замотавајући га у моју медвеђу будну. И оживео је, рођени мој. Рекао ми је да је богослов, да је кренуо да са родитељима прослави Божић. Отац му је био свештеник у селу, 50 врста од града. Пошао је пешице уздајући се у своју младост. Стигла га је мећава и он је залутао. Посустао је, промрзао, приспавало му се. И тако би се смрзао, али Бог то није допустио. Одвезао сам га кући и рекао родитељима: Примите вашег сина живог! Како ли су ме благосиљали, како захваљивали! Где ли је сад тај малишан? Шта ли се збило са њим? “
Архијереј је пажљиво слушао причу старца, ничим не одајући узбуђење, само је рука брже пребирала бројанице. Кад се прича завршила, владика је устао, пришао иконама и почео да се моли. А затим, окренувши се старцу, рече: “Ја сам био тај дечак, богослов, кога си спасао. Нека је благословен Бог! А шта се десило с њим? Видиш и сам, Господ ме је удостојио архијерејског чина. А ти си тај, који ме је спасао. Буди благословен! “
И Преосвећени и сиромашак су пали на колена пред иконом Рођења Христова и један пред другим. Владика се побринуо за сиромашног старца и као што га је он некад загрејао својом бундом у хладну зимску ноћ, тако га је владика сад загрејао топлотом своје љубави и бриге, и живео је старац код њега док није пошао у крило Аврамово, где се нашао заједно са праведним Лазаром.
Други божићни догађај није био тако давно. У једном журналу објављен је педесетих година. Једна Рускиња је причала како су 1945-46. у разореној, разрушеној, спаљеној и полугладној Немачкој у ње на рукама били двоје малолетне деце. Муж јој је погинуо. Живели су у једном великом баварском граду. Ако је месним житељима било тешко, њој је било неупоредиво теже. Није имала никога ко би јој помогао. Живели су у некој собици, на мансарди велике зграде.
Државна помоћ је била премала, а она није могла да ради. Некако пред Божић она се разболела од изнурености и примљена је у болницу. Тамо је чула тужну причу: Једна Немица је родила дете из незаконите везе са неким црначким војником који је нестао. Мајка га се одрекла.
Дете су планирали да дају у неко сиротиште, јер је било одбачено од родитеља. И та жена, та света Рускиња, одлучила је да узме дете к себи. Размишљала је: “Бог храни и нас троје, нахраниће и побринуће се ио четвртом!” И решила се на тај корак. Отпустили су је уочи Божића. У њеној собици било је хладно, тамно и гладно. А сутра је одмор свих, а посебно деце, Рођење Христово. И треба их почастити нечим, нешто им подарити, обрадовати их.
И. .. горко је заплакала. Деца су великим очима гледала мајку и видевши да плаче и сама су заплакала. Беба је плакала у колевци. Одједном су чули тешке кораке на степеницама. Уплашила се. Распитују се за њу. Сусетка - Немица, показује где живи. Ударају на врата. Она отвара. Пред њом на вратима огроман амерички водник, црнац.
Пита на исквареном немачком језику: “Да ли је ту Шварц кинд!” Са страхом она потврђује. Црнац више ништа не говори, окреће се и одлази. Стегло се срце у сиротице. Страх да ће бити кажњена, протерана, облаци су са свих страна заклонили духовно небо и није прошло дуго времена, опет је зачула кораке на степеницама, много корака, очигледно к њој долази неколико људи. Но, нека буде шта буде! У собу је ступио тај водник, црнац, ас њим десет војника, исто тако црнаца, војника америчке армије.
Довукли су кутије са животним намирницама, вреће, сандуке. То су поређали по столу, кревету, по поду. А један од црнаца је пришао колевци и почео да тепа детету. Последњи од њих је извадио из вреће невелику украшену јелку и поставио је у угао. То је изгледало као сан.
И водник је изговорио само две речи: “Мери Крисмас” што је за њу био први час енглеског језика. И од тог часа, амерички пук је усвојио ту жену и свих троје деце. Хране, огрева, топле одеће, играчака за децу, било је толико да је она помагала и својим суседима - Немцима. А кад се пук вратио у САД, он јој је послао документа да добије америчку усељеничку визу. Тако се завршава овај божићни догађај.
Трећи случај десио се у животу руског архимандрита Амвросија, 1944. године, кад је имао 8 година и био мобилисан у ЈНА за борбу против Немаца.
“Иако није било у то време неке антирелигиозни пропаганде и отвореног непријатељства према вери и верницима, армија је била комунистичка. Није било празника, свештеника, све се завршавало са крстом који су стављали више главе убијеног војника. Слушао сам да је код партизана, док се њихова герила није преобратила у регуларну армију у коју је мобилисано стотине хиљада људи, постојала велика нетрпељивост према вери.
Дошао је Бадњи дан, 6. јануара 1945. године. О како је тужно и неутешно било у нашем сеоцету близу фронта. Равница, блато и блатњави снег. Управо је било затишје на фронту, ретко нарушавана експлозијом бомби или паљбом из митраљеза, а ноћу светлећим ракетама. Тешко ми је било на души. Приближава се велики одмор, а цркве нема.
Осећао сам духовну усамљеност. Сећао сам се својих и свог дома. Страшан је био осећај да смо далеко од Бога, да живимо у царству своје туге и под сенком смрти која нас окружује. Спремао сам се на спавање, када су ме позвали код комесара наше чете.
Он је био тихи човек, бивши богослов, Црногорац. Никад од њега нисам чуо ниједну реч против цркве или вере. Но, позив од њега по куриру у овај касни час, уплашио ме је. Комесар је био сам. Рекао ми је да седнем. Срце ми је силно тукло. Очекивао сам испитивање.
“Слушај, Русе, верујеш ли у Бога?, Потврдио сам.” А у Христа и Богородицу, верујеш? “И то сам потврдио.” А знаш ли ти какав је данас дан? “” Да “. Сва та питања постављена су у строгом тону претпостављеног потчињеноме. А затим је додао нежним, молећивим тоном: “Кажи, молим те, да нећеш имати ништа против да запевас са мном божићне песме? Ја имам велики зборник. “” Да, друже поручниче “одговорио сам радосно и осетио, како ми је камен пао са срца.
Устали смо и без икаквог претходног договора запевали Рождество Твоје. Запевали тим милим српским напевом који угађа души. Он је тих као и ноћ када се родио Спаситељ света. На крају смо се прекрстили. Затим је на ред дошао кондак Дјева днес. Ту песму је пре толико векова запевао Роман Слаткопојац док су сузе лиле из очију цара, патријарха и присутних.
Сада, у близини фронта, у тамном дивљем и тужном сеоцету, ту песму певамо ми, политички комесар и његов војник. Певали смо, плакали и радовали се и било нам је тако лепо … Друге песме ја нисам знао па је комесар наставио на српском напеви. А ја сам пратио са дубоким осећајем поштовања и љубави према њему. Кад смо прославили Новорођеног, позвао ме је за сто и почастио оним што је добио од куће. Опраштајући се, стао сам мирно да га поздравим.
Пришао ми је и пољубио ме је са речима којим се Срби поздрављају на Божић: ХРИСТОС СЕ РОДИ! Одговорио сам: ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Пратећи ме додао је: “Међу нама!” После рањавања ја сам премештен. Никад га више нисам видео, али верујем да ћемо се срести у океану вечности. http://www.dverisrpske.com/tekst/1875822
BRACO SRBI BRACO SRBI SIROM ZEMLJE OVE, SVI NA NOGE SVI NA NOGE
habe den Text schnell ins Deutsche übersetzt (mit Google-Übersetzer)
[textbox_scroll]Erinnerungen an die Geburt Christi Drei Weihnachtsgeschichten
An diesem heiligen Tag seit Jahrhunderten Menschen auf der ganzen Welt passieren erstaunliche Erfahrungen
BILD
In einer spirituellen russischen Zeitschrift aus dem letzten Jahrhundert, ist ein ergreifendes Ereignis mit Weihnachten verbunden gegeben. In einer russischen Stadt, nach der Mahnwache vor Weihnachten, kam der Bischof aus dem Narthex der Kirche nach der Weise der Zeit gibt arm. Alle sind von Seiner Gnaden erhalten großzügige Unterstützung, nur einer von ihnen da war nichts. Bischof wollte nicht loslassen ein alter Mann ohne Talent wie ein großer Tag und nannte ihn in seiner Residenz.
Er stellte in seinem siromaška Kammern, gehostet und diente ihm Tee. Der Bischof hörte der alte Mann, aber während eines Gesprächs und festgestellt, dass es nicht eine Bürgerliche, wie er es war wegen ihrer Armut zu spüren. Ja, so war es: Dieser Mann war einst wohlhabenden Kaufmann, der verarmt und ist an den Bettelstab.
"Ich erinnere mich der heilige Bischof, einem vorweihnachtlichen Abend", sagte der Alte. Bischof interessiert ist. "Das war lange her, da ging ich in einen Schlitten in einer fernen Stadt. Die Nacht war kalt, dunkel, Blizzard hat gerade beruhigt. Wo sehen, Schnee und die Ebenen. Rund um die endlose Stille, nur unterbrochen Schlitten Glocke Glocken und das Knarren Schnee ... Plötzlich sehe ich etwas schwarz auf dem Schnee. Auriga hat mich davon überzeugt, dass wir nicht verschlimmert. Was könnte auf dem Feld sein, in der Mitte der Nacht, Tier oder Mensch? Mir wurde befohlen, aufzustehen und ging zu schauen. Es war ein Junge, mit dem Gesicht nach unten, für den Kopf. Er gab kein Lebenszeichen, offenbar smrzao.
Unter es mit ihm in den Schlitten, fing ich an seinem Gesicht und die Hände reiben, zamotavajući es in meinem Erwachen Bärendienst. Ich wiederbelebt meiner Geburt. Er erzählte mir, er war ein Theologe, dass er begann zu Weihnachten mit seinen Eltern feiern. Sein Vater war ein Pfarrer im Dorf, 50 Arten aus der Stadt. Er machte sich zu Fuß im Vertrauen auf seine Jugend. Angekommen war es ein Schneesturm, und er ging in die Irre. Wurde aufgegeben, gefroren, prispavalo ihn. Und so ist es smrzao, aber Gott nicht zulassen. Ich fuhr ihn nach Hause und erzählte seinen Eltern: Sie erhalten Ihr Sohn lebt! Wie hast du mich gesegnet, also danke! Wo ist er jetzt der Kleine? Was meinst du mit ihm passiert? "
Bischof hörte aufmerksam alte Geschichte, nichts, ohne dass die Aufregung, nur der Arm schneller prebirala Perlen. Als die Geschichte endete, bekam der Bischof auf, ging bis die Symbole und begann zu beten. Und dann wandte sich der alte Mann sagte: "Ich war der Junge, Seminarist, den Sie gespeichert haben. Möge Gott gesegnet sein! Und was geschah mit ihm? Du siehst, und ich, der Herr ist würdig der Bischöfe zu handeln. Und du bist derjenige, der mich gerettet. Sei gesegnet! "
Und Grace und der arme Mann fiel auf die Knie vor einer Ikone der Geburt Christi und eine vor dem anderen. Bischof kümmerte sich um die arme, alte Menschen und wie er benutzte er zum Aufwärmen Kürbis in einer kalten Winternacht, so ist es nun Bischof erwärmt Wärme der Liebe und Fürsorge, und der alte Mann lebte mit ihm, bis er in den Schoß Abrahams, wo er zusammen gefunden ging die Gerechten Lazarus.
Ein weiteres Ereignis war Weihnachten nicht so lange her. In einer Zeitschrift in den fünfziger Jahren veröffentlicht. Eine russische Frau hat, wie die 1945-46 erzählt. in gerissen, zerrissen, verbrannt und polugladnoj Deutschland in den Händen von ihren beiden minderjährigen Kindern waren. Ihr Mann wurde getötet. Sie lebten in einer großen bayerischen Stadt. Wenn die Anwohner war es schwierig, es war viel schwerer. Sie hatte niemanden, der ihr zu helfen. Sie lebten in einem kleinen Zimmer auf dem Dachboden eines großen Gebäudes.
Beihilfen der öffentlichen Hand war zu klein, und sie konnte nicht. Irgendwie vor Weihnachten wurde sie krank vor Erschöpfung und wurde ins Krankenhaus eingeliefert. Dort hörte er die traurige Geschichte: Eine deutsche Frau gebar ein Kind von illegalen Verbindung mit einem schwarzen Soldaten, der verschwunden ist. Seine Mutter gab.
Das Kind hatte geplant, an einigen Waisenhaus zu geben, da es von den Eltern abgelehnt wurde. Und diese Frau, die russische Welt, beschloss sie, das Kind zu ihm bringen. Sie dachte: "Gott speist die drei von uns, nahraniće und kümmern uns auf der vierten!" Entschied ich mich zu diesem Schritt. Sie feuerten am Vorabend von Weihnachten. In ihrem kleinen Zimmer war kalt, dunkel und hungrig. Und morgen ist ein Feiertag für alle, insbesondere Kinder, die Geburt Christi. Ich brauche etwas um sie zu ehren, ihnen etwas geben, sie überraschen.
I. .. weinte bitterlich. Die Kinder haben große Augen und sah seine Mutter weinen, als er sah, dass sie selbst weinte. Das Baby war in der Wiege weinte. Plötzlich hörten sie schwere Schritte auf der Treppe. Angst zu haben. Fordern Sie es. Neighbor - Deutsche Frauen, zeigt, wo er lebt. Schlagen an die Tür. Es öffnet. Vor ihr an der Tür eine riesige amerikanische Sergeant, ein Neger.
Verlangt, korrupte deutsch: "Gab es Schwarz Art!" Mit Angst sie bestätigt. Schwarz sagt nichts mehr, er dreht sich um und geht. Im Herzen von Waisen verschärft. Die Angst, bestraft, verbannt, Wolken von allen Seiten und der spirituellen Himmel blockiert und es dauerte nicht lange, und doch hörte sie Schritte auf der Treppe, viele Schritte, ist es naheliegend, sie dort ein paar Leute. Aber was auch kommen mag sein! Der Raum kam der Sergeant, ist schwarz, und mit ihm zehn Soldaten, so wie Schwarze, Soldaten der amerikanischen Armee.
Schleppten die Kisten mit Lebensmitteln, Säcke, Etuis. Diese werden von dem Tisch, Bett sortiert, auf dem Boden. Und einer der Schwarzen näherte sich der Wiege und fing an, ein Kind zu schlagen. Der letzte von ihnen nahm aus der Tasche eher kleinen geschmückten Weihnachtsbaum und steckte es in die Ecke. Es schien wie ein Traum.
Und der Wachtmeister stieß nur zwei Worte: "Maria Krismas", die ihre erste Lektion war Englisch war. Und von diesem Moment ging die amerikanische Volk eine Frau und drei Kinder. Lebensmittel, Treibstoff, warme Kleidung, Spielzeug für Kinder, es ist so, dass sie ihre Nachbarn und Hilfsmittel - die Deutschen. Und wenn das Regiment in die USA zurückkehrte, schickte er ihr Dokumente an einen US-Immigrant Visum zu erhalten. So endet dieses Weihnachts-Ereignis.
Der dritte Fall ereignete sich im Leben des russischen Archimandrit Ambrose, 1944. Jahr war, als er 8 Jahre alt war und in die jugoslawische Armee eingezogen, um gegen die Deutschen kämpfen.
"Obwohl es damals einige anti-religiöse Propaganda und offener Feindseligkeit gegenüber der Religion und den Gläubigen wurde, ist die Armee ein Kommunist. Es gab keine Ferien, Priester, alle enden mit einem Kreuz sind über den Kopf Soldat platziert. Ich hörte die Partisanen, während die Guerilla nicht auf reguläre Armee, in der er mobilisierte Hunderttausende von Menschen umgesetzt werden, gab es große Feindseligkeit gegenüber der Religion.
Er kam Heiligabend, 6 Januar 1945. Jahr. Oh, wie traurig und untröstlich in unserem kleinen Dorf in der Nähe der Front waren. Plains, Schlamm und Schnee matschig. Es ist keine lose auf der Vorderseite, nur selten durch Explosion von Bomben oder Feuer aus Maschinengewehren und Nacht Fackeln gestört. Ich war auf der Seele schwer. Annäherung an einen schönen Urlaub, und keine Kirche.
Ich fühlte eine geistige Einsamkeit. Ich erinnerte mich an ihm und seinem Hause. Awesome ist ein Gefühl, dass wir fern von Gott, in das Reich der eigenen Trauer und unter dem Schatten des Todes, die uns umgibt zu leben. Ich war immer bereit zu schlafen, wenn ich von der Kommissarin unseres Unternehmens eingeladen wurde.
Er war ein ruhiger Mann, ein ehemaliger Seminarist, ein Montenegriner. Nie von ihm nur ein einziges Wort gegen die Kirche oder Religion gehört. Aber ein Anruf von ihm durch einen Kurier, zu dieser späten Stunde, war ich erschrocken. Der Kommissar war nicht allein. Er erzählte mir, sich zu setzen. Mein Herz schlug kräftig. Ich erwartete den Test.
"Hören Sie, glauben die Russen an Gott?, Ich. Bestätigt:" Und in Christus und der Jungfrau Maria, zu glauben? "Und ich bin bestätigt." Und wissen Sie, welcher Tag es ist? "" Ja. " All diese Fragen wurden in der sehr überlegen Ton potčinjenome. Und dann hat eine sanfte, flehende Stimme: "Sag mal, bitte, sehen Sie nichts gegen zapevas Weihnachtslieder mit mir? Ich habe eine große Sammlung. "Ja, Genosse Oberleutnant", antwortete ich glücklich und fühlte, wie er aus dem Stein des Herzens fallen gelassen.
Wir standen und ohne vorherige Vereinbarung singen Deine Geburt. Sing diese Milim serbisch singen, dass die Seele erfreut. Er ist ruhig und die Nacht, als er den Heiland der Welt geboren. Schließlich überquerten wir. Dann kam kondak Virgin dnes. Das Lied ist so viele Jahrhunderte vor der römischen Slatkopojac sang, während die Tränen aus den Augen Lile Kaiser, der Patriarch und der Gegenwart.
Jetzt, in der Nähe der Front, in dunkle und traurige wild Weiler, das Lied wir singen, der politische Kommissar und seine Soldaten. Wir sangen, weinten und freuten sich, und es war so schön ... Die anderen Songs, die ich nicht kannte und der Kommissar fort in der serbischen Melodien. Und ich folgte mit einem tiefen Gefühl der Achtung und Liebe für ihn. Wenn wir ein Neugeborenes zu feiern, lud er mich an den Tisch und geehrt durch das, was er bekam von zu Hause aus. Abschied, hielt ich ihn ruhig zu begrüßen.
Näherte sich mir und küßte mich mit Worten, die Serben zu Weihnachten willkommen: Christus ist geboren! Ich antwortete: Ja, er ist geboren! Nach mir, er fügte hinzu: "Unter uns!" Nach der Verletzung bin ich umgezogen. Nie sah ihn nie wieder, aber ich glaube, wir werden in den Ozean der Ewigkeit zu erfüllen.[/textbox_scroll]
CCCC Forum Serbien
Thema drucken
26.03.2010 10:27
Antworten
