Geschichte & Kultur » I vera i večera

Istorijski put „Srba a muslimana" traje od Sokolovića do Selimovića i Kusturice, ali tu je i mnogo ljudi o kojima naša javnost, iz ovih ili onih razloga, zaista premalo zna



„Mi idemo na Kosovo ravno,Gde nam stari slavu izgubiše,Staru našu slavu prađedovsku. I mi ćemo na polju KosovuIl' izgubit vjeru i junaštvo, Ili ćemo, ako Alah dade,Dušmanina svoga pobjediti, I u Bosnu vratiti se slavno."

Ova narodna pesma ne nalazi se u kosovskom ciklusu. Ispevana je sredinom devetnaestog veka, kada je vojska kapetana Huseina Gradaščevića - čuvenog Zmaja od Bosne, krenula put Kosova da se sukobi sa jakom sulatnovom vojskom, a zabeležio ju je nemački istoričar i pisac Leopold Ranke u delu „Srbija i Turska u 19. veku"

Jedinica „Meša Selimović" 1992-1995.


[spoiler_]Četnici Draže Mihailovića u Drugom svetskom ratu imali su nekoliko komandanata muslimanske veroispovesti, najpoznatiji su Ismet Pupovac i Mustafa Delalić. Ali, malo je poznato da je u ratu devedesetih u Vojsci Republike Srpske postojala jedinica „Meša Selimović", u najvećem broju sastavljena od muslimana.
Formirana je u avgustu 1992. godine u selu Kulina kod Dervente. Prvi komandant bio je Ismet Đuherić, rezervnog kapetana Prve klase JNA. Jedinica je brojala oko 120 ljudi, a u svom sastavu imala je i nekoliko Hrvata i Srba. Činili su je uglavnom muslimani iz sela sa područja Bosanski Brod i Derventa. U svojoj jedinoj ispovesti pre nekoliko godina Ismet Đuherić je za sarajevske „BH dane" ispričao:
„Ja sam pre rata bio pripadnik rezervnog sastava JNA. Izvršavao sam postavljene zadatke, tada je to bilo legalno, rat još nije počeo na ovom području. To se mnogima nije svidjelo, posebno ekstremima, prije svega Hrvatima, pa onda i muslimanima. Kažem muslimanima, jer sam to i danas. Bio sam Jugosloven, sada sam musliman. Ja sam bio od onih koji su zagovarali zajedništvo.
U avgustu 1992. formirao sam svoju jedinicu u sastavu Vojske Republike Srpske. Prošla je sva brodska i derventska ratišta, učestvovala i u borbama oko Teslića, Tešnja, Maglaja, Zavidovića. U njenim redovima bili su sve pošteni ljudi, oni koji su ostali da žive ovde. Naše mišljenje je bilo da imamo pravo da branimo svoje, a branili su ljudi svoje, ostali tu i smatrali smo da je to pravedno. I zaista, i danas najveći deo tih ljudi živi i radi ovde.
Da ne bude zabune, mi smo se dobrovoljno prijavili. Ja sam hteo da se na neki način zaštite ljudi koji su ostali na svome. Obratili smo se pukovniku Lisici, komandantu taktičke grupe. Razmišljali smo o imenu jedinice i, koliko se sećam, čini mi se da je baš Lisica spomenuo ime Meše Selimovića. Meni se to ime sviđalo, složio sam se, čitao sam Mešu, nekad što sam morao, nekad što sam volio. I ostalo je tako. Mi kao jedinica nismo ništa uradili što ne valja, neka neko od protivnika kaže da nije tako. Dolazili su nam strani novinari, čak je dolazila i princeza Jelisaveta na liniju, dolazili su engleski poslanici, pili s nama kafu.
Znam da su Srbi proglašeni agresorima, ali mi to nismo prihvatili. Mi smo bili u sastavu Vojske Republike Srpske, bili smo sa našim komšijama. Niko drugi nije bio tu, tu nije bilo nikoga iz Crne Gore ili Srbije. Ako su oni bili agresori, onda smo i mi skupa s njima bili agresori. A kako ću ja biti agresor na svome? Ne znam, to mi nije jasno. Da su došle jedinice iz Srbije pa zauzele ovaj prostor, moglo bi se govoriti o agresiji."[/spoiler_]


Iz perspektive današnjih odnosa na Balkanu, gde su prve asocijacije na muslimane rat iz devedesetih, većini nejasna podela na dve islamske zajednice i grupa radikalnih islamista koji se odazivaju na „vehabija" i šire strah širom Balkana, pesma u kojoj se muslimani pozivaju na Alahovu volju da osvete Lazareve kosovske junake u najmanju ruku deluje šizofreno.
Ali, pre nego što je sa Emirom Kusturicom i njegovom vraćanju korenima završen proces izjednačavanja verske i nacionalne „raspodele karata" na Balkanu, bio je veliki broj onih koji su sa dolaskom Turaka na Balkan promenili veru, ali su jednako držali do svoje „nove vere" i do svojih starih nacionalnih korena. Jednako bivajući svetli primer da dve vere mogu živeti u „bratstvu i slozi".
Život na Balkanu, međutim, ima svoja pravila igre u kojima su ti ljudi najčešće ginuli za takve ideale. Nekada neprihvaćeni „sa ove strane" zbog zatvorenosti srpske crkve koja je ustanovila princip da Srbin može da bude samo pravoslavac svetosavac, i pod pritiskom „sa one strane" da sa religijom dolazi i nacionalni identitet, i ne ulazeći dublje u korene propasti koncepta da jedan narod na Balkanu može biti u više vera, sada kada se zna „ko je ovde ko" ostaje samo sećanje na velike ljude.
Istorijski put srpskog muhamedanstva razvija se od Mehmed-paše Sokolovića, preko Meše Selimovića, do Emira Kusturice, o kojima naša javnost dovoljno zna. Ali, taj put je ispunjen i mnogim ljudima čija imena nisu toliko poznata ili su negde u periodima jednog drugog oblika antireligijskog „bratstva i jedinstva" namerno zaboravljana. Neki su bili Srbi muslimani, a nekima je bratstvo bilo važnije od nacionalnog opredeljenja.


Husein Gradaščević- za njega, koji je vodio bosansku opoziciju sultanu Mahmudu Drugom i posle nekoliko pobeda nad njegovom vojskom nosio titulu bosanskog vezira, nema istorijskih podataka da je insistirao na srpskoj nacionalnoj pripadnosti, ali pojedini izvori govore da je imao podršku hrišćanskog stanovništva, da je bez sultanovog odobrenja dozvoljavao gradnju crkava (i katoličkih), kao i da je izabrao da se sa sultanovom vojskom sudari baš na Kosovu kako bi Tursku izbacio sa Balkana.
I osim što je njegova vojska pevala palim vitezovima na Kosovu, posle pobede ponudio je sultanu uređenje Bosne kao zemlje po veri muslimanske, a po jeziku srpske. Husein Gradaščević je danas veliki istorijski heroj Bošnjaka. Na kraju je njegova vojska ipak poražena, a po nepisanom balkanskom pravilu, sultanovu vojsku je vodio Omer-paša Latas - rođen kao Mihajilo u porodici iz Vojne krajine.


Osman Đikić- mostarski pesnik koji je živeo krajem 19. i početkom 20. veka, deklarisani „Srbin muhamedanac". Pisao je rodoljubive pesme pod naslovima „Srpska vila" i „Himna Srba muslimana". Ugledao se na Vuka Karadžića, Zmaja, Šantića, čak i pisao pesme „Zmaj Jovi Jovanoviću" i „Vuku Stefanoviću Karadžiću" povodom prenosa Vukovih kostiju iz Beča u Beograd. Sakupljao je narodne umotvorine, koje nije objavio, već ih je ustupio Srpskoj akademiji nauka u Beogradu. Na grobu u Mostaru ime mu je ispisano ćirilicom. Napisao je i „Ispovijed":

„...Islam mi je vjera sveta Al' mi ona ništ' ne smeta Da mi kuca srpsko bilo."

Avdo Karabegović


Savremenik i prijatelj Osmana Đikića. Prve pesme objavljuje 1898. godine u „Bosanskoj vili" o crnogorskom junaštvu, a pesmom „Kosovkinja" peva o bratskoj neslozi. Zanimljivo je da ga otac nije puštao u javnu školu već je krišom naučio da čita i piše od svog „amidže", koji je nosio isto ime. Stariji Avdo Karabegović bio je učitelj i pesnik, a svom imenu je dodao - Srbin. Relativno mlad je umro od tuberkuloze u Loznici, sahranjen je u Beogradu, a posmrtni govor održao mu je Branislav Nušić.

[...]

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/PresM...e%C4%8Dera.html