VIP-Leute » Jefimija

Jefimija
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga

Monahinja Jefimija ili Jelena Mrnjavčević (oko 1350 — posle 1405. godine) bila je kći uglednog vlastelina u državi cara Dušana, kesara Vojihne, a pre zamonašenja bila je žena despota Uglješe Mrnjavčevića.

Posle pogibije muža u Maričkoj bici 1371. godine, zamonašila se i preša u Srbiju. Živela je na dvoru kneza Lazara i tu je bila očevidac kosovskog stradanja, Lazareve smrti, kao i vazalne Srbije koja je poslala vojsku za bitku kod Angore 1402. godine.

Biografija

Rođena kao Jelena, ćerka kesara Vojihne pod Stefanom Dušanom, udata je za brata kralja Vukašina, despota Jovana Uglješe. Njihov sin je umro sa četiri godine. Nakon što je njen muž stradao u Maričkoj bici 26. septembra 1371. godine, živela je u Seru a onda je prešla u Kruševac u domu Lazara Hrebeljanovića.

Nakon Kosovske bitke, kada je stradao i njen zaštitinik knez Lazar, zamonašila se zajedno sa knjeginjom Milicom u manastiru Županja, a kasnije je prešla u Ljubostinju, gde je dobila ime Jefimija.

Jefimija je najverovatnije imala veliki uticaj na kneginju Milicu. Konstantin Filozof je hvalio njenu mudrost i rečitost („va mnogih glagolanih i vešteh mudrejšija sušti“); Milica (tada već monahinja) držala je Jefimiju u svim teškim i mučnim, prelomnim državnim pitanjima (najpresudnija su bili odnos prema Turcima i suparničkoj vladarskoj porodici Vuka Brankovića, koji očigledno nije pokazao lojalnost prema kući Lazarevića posle Kosovske bitke) „kao neku kulu i pomoć“. Jefimija se istakla 1398. godine, kada je bila u misiji koje su preuzele dve monahinje (Jefimija i Milica-Jevgenija) da opravdaju mladog Stefana Lazarevića, budućeg despota (vladara), koji je bio na dvoru sultana Bajazita optužen za neverstvo i planiranu izdaju.

Prema Grigoriju Camblaku (srpski monah, koji je kasnije otišao za Rusiju i tamo postao episkop), ova misija dve monahinje i udovice, pored opravdanja za Stefana Lazarevića, imala je još jedan cilj: izmoljenje i prenos moštiju Svete Petke iz Trnova (bivše prestonice Bugarskog carstva, koje su Turci 1393. konačno prisvojili svojoj državi) u Srbiju. Sultan je to velikodušno dopustio, videvši u tom činu samo verske motive. Ali Jefimija i monahinja Jevgenija su imale nešto drugo u vidu: Sveta Petka je, naime, hrišćanska Demetra, zaštitnica zemlje, svih useva i plodova koje daje zemlja. Sebri (ili Sebari, seljački sloj u srednjovekovnoj Srbiji) koji su u ovim ratnim vremenima bežali sa zemlje, naglo su prestali da to čine kada su mošti Svete Petke prispele u moravsku Srbiju.
Smrt

Ne zna se kada je monahinja Jefimija umrla. Poslednji pomen o njoj nalazi se u jednoj povelji despota Stefana Lazarevića, koji je naziva despoticom (vladarkom), gospođom i majkom. Primila je veliku shimu i promenila ime u Jevpraksija: smatra se da je poslednje godine svoga života provela u manastiru Ljubostinji, zadužbini kneginje Milice, u kojoj je posle Kosovskog boja zamonašen veliki broj udovica, srpskih plemkinja, čiji se muževi nisu vratili (predanje kaže: u toku samo jednog dana zamonašenje je tražilo tri stotine žena). Sahranjena je u Velikom Polju kod Obrenovca prema daljim istraživanjima.

Smrt

Ne zna se kada je monahinja Jefimija umrla. Poslednji pomen o njoj nalazi se u jednoj povelji despota Stefana Lazarevića, koji je naziva despoticom (vladarkom), gospođom i majkom. Primila je veliku shimu i promenila ime u Jevpraksija: smatra se da je poslednje godine svoga života provela u manastiru Ljubostinji, zadužbini kneginje Milice, u kojoj je posle Kosovskog boja zamonašen veliki broj udovica, srpskih plemkinja, čiji se muževi nisu vratili (predanje kaže: u toku samo jednog dana zamonašenje je tražilo tri stotine žena). Sahranjena je u Velikom Polju kod Obrenovca prema daljim istraživanjima.
Tri zapisa
Pohvala knezu Lazaru

Monahinja Jefimija je ostavila tri zapisa koji se danas smatraju za poeziju i spadaju u najznačajnije stranice srpske srednjovekovne književnosti. To su, zapravo, „prinošenija“ - darovi, koji u sebi sadrže i reči koje je darodavateljka napisala.

Prva od njih, „Tuga za mladencem Uglješom", upisan je u dvostruku drvenu ikonicu, darovanu manastiru Hilandaru. U dvema sintaksičkim celinama Jefimija kazuje o svom daru — ikonici, Moljenje gospodu Isusu Hristu. Obraća se Isusu Hristosuu i Bogorodici. U molitvenu književnost, koja je prema vizantijskoj tradiciji uvek u opštim mestima, Jefimija unosi dirljivi lični ton: smrt koju je ugledala na svojim roditeljima i na svome sinu, na onima koji su nju rodili i na onome koga je ona rodila („na roždaših me i na roždanom ot mene mladencu“) treba da je vazda podstiče na brigu o odlasku njene vlastite duše, tj. o njenoj sopstvenoj smrti; ona, međutim, ne može kao hrišćanka da suzdrži bol zbog gubitka sina jer je na to nagoni njena vlastita materinska priroda.
Drugi Jefimijin zapis na zavesi za carske dveri (srednji deo ikonostasa), „Zapis na Hilandarskoj zavesi“, namenjen ponovo Sabornoj crkvi u Hilandaru, izvezen je „zlatnom i srebrnom žicom i svilenim koncem plave, malinove, smeđe i crne boje“ (Lazar Marković). Iako se u osnovi ovaj tekst poziva na reči Simeona Novog Bogoslova i Simeona Metafrasta, Jefimija ovde s ukusom i osećanjem mere „razvija opšte lično osećanje grešnosti uobičajeno u činu pričešća“ (Đorđe Trifunović); zavesa je imala funkciju upravo u okviru tog čina.
I, konačno, u vreme neposredno pred bitku kod Angore (Ankare, 1402. godine), kada su Stefan i Vuk Lazarević kao Bajazitovi vazali otišli preko mora da se bore (tada su Mongoli pod Tamerlanu ili Timur Lenk napali i porazili Turke), Jefimija je sastavila „Pohvalu knezu Lazaru“. U prvom delu tog teksta, u duhu već ustanovljene postkosovske tradicije, Jefimija veliča „novog mučenika“, kneza Lazara, koji je svojom smrću na bojnom polju postigao dvostruki podvig: ostavio je „propadljivu visotu zemaljskog gopsodstva“ i „sjedinio se sa vojnicima nebeskog cara“. „I tako dve želje postigao jesi: i zmiju ubio jesi i mučenja venac primio jesi od Boga“.

U središnom delu „Pohvale“, moliteljka traži od kneza da se zauzme i od Boga izmoli pomoć za svoja čeda. Jefimija navodi redom imena svetih ratnika: Georgija, Dimitrija, Teodora Stratilata, Teodora Tirona, Merkurija i Prokopija: oni treba da budu od pomoći Lazarevim sinovima koji su sa Bajazitom krenuli u bitku protiv Timur Lenka. U poslednjem, trećem delu, Jefimija se mrtvome knezu zahvaljuje na njegovoj dobroti: on je nju, strankinju, primio i ishranjivao „izobilno“; sada ga moli da je ponovo ishrani i da utiša „buru ljutu duše i tela mojega“. Strašna glad i nesreće koje su došle na Balkan sa Osmanlijama, o čemu piše neku deceniju ranije monah Isaija Srbin, pojavljuju se i u Jefinijinim rečima: motiv telesne i duševne bure, i prehranjivanja, dolazi iz uboge, gladne stvarnosti u kojoj monahinja veze svoj pokrov.
Prva ostvarenja žena pisaca na evropskom tlu

Samo su antička Grčka (Sapfo, VI vek p. n. e.) Indija (Sumangalamata, VI vek p. n. e.) Rim (Sulpicija I vek — samo su njena dela sačuvana, Rim je imao još pesnikinja) Irak (Rabija al-Adevija, VIII vek) i Vizantija (Kasija, IX vek, Ana Komnina, XII vek) imali pesnikinje i spisateljice. Jefimijina tri zapisa spadaju u prva ostvarenja žena-pisaca na evropskom tlu: Francuska će, nešto kasnije, dobiti literarnu parnakinju Jovanke Orleanke, poetesu Kristinu de Pizan (1362—1430), a srednjovekovna Rusija svoju pesnikinju: kneginju Jevdokiju, udovicu kneza Dimitrija Donskog.