Serbien & Co. » DVERI SRPSKE

Hier die Hoffnung Serbiens!

Dveri Srpske, sind kürzlich in die Politik getreten davor schon mehr als 10 Jahre fürs Volk tätig unter anderem mit Aktionen wie
"Pokret za zivot"




Hier ein kurzes Video über Dveri




und ich sag euch eins, ich war schon öfters bei Aktionen und Veranstaltungen von denen und habe persönlich mit den Leuten geredet.
Die sind die Zukunft Serbiens und wir müssen sie unterstützen wo wir nur können.

Hier deren offizielle Homepage:

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/index.php

Ansonsten hier kommt alles zu Dveri Srpske rein!

OTVORENO PISMO DVERI SRPSKIH BORISU TADIĆU: PREDSEDNIČE, UPOZORAVAMO VAS!

Suviše dobro poznajemo slobodarske, antifašističke i demokratske tradicije Srbije da bi ostali mirni na režim koji počinje da se zasniva na policijskoj,
tužilačkoj i medijskoj represiji



http://standard.rs/vesti/36-politika/685...avamo-vas-.html

_lsN0ISlj24&feature=related

MUoWDXRXGPQ&feature=related

Верујем у Бога и српство

Стара крилатица у новом времену
Стара крилатица Верујем у Бога и Српство вероватно је много древнија од Дучићевог времена.

Овај наизглед једноставан и потпуно јасан национални слоган српског народа крије у себи једну веома значајну поруку: да вера у Српство не може бити пре вере у Бога.
Ово је најважнија духовна лекција коју треба да научимо из историјске читанке.



Српско Вјерују
Верујем у Бога основно је Вјерују српског народа кроз историју. Наш живот и мисао, на првом месту, окренути су побожности. Све највеће домете на било ком друштвеном плану у српској историји остварили су људи дубоке вере у Бога, било да су у питању владари, војсковође, научници, уметници или, у последње време, спортисти. Све највеће пропасти, насупрот, узроковали су људи који су се одрекли вере у Бога и погазили моралне законе. Овај богослужбени принцип показао се као сигуран ослонац српског историјског кретања и опстанка. Сви преломни историјски догађаји, све револуције у духовном, културном или политичком животу имале су само једну вододелницу: веру у Бога или неку од замена за веру, која би се показала као историјска странпутица.

Много пута до сада покушавано је у науци, публицистици или уметности да се укаже на неке друге историјске слојеве и идентитете српског народа. Без обзира што у свему томе може бити занимљивог материјала за истраживање и што ниједан народ не може себи да приушти такав луксуз да се одриче неког дела своје историје и етноса, ипак је историја Срба дефинитивно обележена хришћанским печатом. Европски национализми рођени су углавном у 19. веку, док је српски народ националну свест изградио 6 векова раније, кроз светосавско оснивање Српске православне Цркве, чиме је постављен темељ српском националном идентитету од тада до данас. Црква је кроз векове била духовни, морални, културни, често по нужди економски, политички и државотворни стожер српског народа у временима када су све друге институције биле уништене. Ово није историјска сентименталност, већ трагична истина о једној Цркви која је своју историјску судбину у потпуности поистоветила са својим народом, чувајући како његову душу, тј. његов духовни опстанак, тако и његово тело, тј. његов голи физички опстанак. Црква је, притом, и неисцрпна ризница духовног искуства наталоженог кроз векове светитељских подвига српског народа и целокупног хришћанског предања. Ово искуство и данас и увек велика је духовна заштита српског народа пред свим искушењима. Наш народ не мора да стрепи и двоуми се којим путем у бурној савремености препуној светских цивилизацијских ломова. Он има проверено искуство које је га је одржало кроз више него трагичну историју.

После вере у Бога следи вера у српски национ, у смисао његове богоизабраности. Вера у Српство није наша религија, замена за хришћанство, национална вера, етнофилетизам и месијанизам. Посебно, наше уздање у Српство није шовинизам, односно мржња према било коме. Вера у Српство је наш дуг поштовања према прецима и наша одговорност пред потомцима. Вера у Српство је елементарна љубав према своме народу и нада у његов опстанак и бољитак. Вера у Српство је заљубљеност у духовни лик свога народа и његове најлепше изразе. То све је у потпуној супротности са омаловажавањем било ког другог народа, још више са шовинистичким расположењима. Ради се о апсолутно супротним националним осећањима и духовним изворима: љубави и мржњи, заснивању смисла на позитивним или негативним емоцијама и делима. Једно је сигурно: нема ништа погубније него свој национални идентитет базирати на мржњи према другом народу или вери.

Најважније наравоученије овог поклича Верујем у Бога и Српство јесте да увек на првом месту треба да је вера у Бога, па тек на онда на њој заснована вера у Српство. Не стављати Српство на прво место, нити веровати у Српство без Бога – велики је наук ове мисли. Ни у једном трену не смемо заборавити Српство и његове животне интересе, али још више чињеницу да постоји нешто изнад Српства, а то је хришћански духовни и морални лик нашег народа.

То што су у историји, а нарочито данас, многи своје каријере остварили на гажењу народа из кога потичу, утицало је да озбиљније и одговорније станемо у заштиту свога народа. То не значи да нам је у томе све дозвољено. Ми морамо остати достојни вере којој припадамо и бранити своје интересе на начин који неће наружити морални закон нашег народа. Такође, не смемо од Српства правити религију којој се не сме критички приступити. Нема ништа лажније и штетније од некритичке и умишљене самоглорификације, као што нема ништа бедније и ружније од било које врсте вређања свога народа.

Српство је наше тело, а хришћанство наш дух. Морамо бринути и о телу, али још више о духу, јер он претеже. Национално телесно мора да умре у духовној њиви и роди националним духовним плодовима. Телесне, земаљске националне грађевине пропадају, а Црква и духовни плодови нације вечни су. Све земаљско, и ако је порушено, може се обновити. То, међутим, није могуће ако се изгуби дух. Зато је за нас најважније да сачувамо духовну суштину нашег народа и све остало ћемо придодати. Ако духовну суштину изгубимо узалуд ће нам бити све спољашње форме које неће опстати саме од себе, односно биће попуњене другом, нашем духу потпуно страном садржином. Зато време које долази није време великих војничких и државних борби, у свету у коме и много веће нације губе своје суверенитете, већ свакодневног рада на корист свога народа у циљу очувања његовог идентитета, чијом одбраном се чува и право на наду да ћемо обновити порушене националне институције.

Три врсте Српства
Српски Завет јесте оно наше опредељење као личности и нације да будемо верни духовном и историјском избору наших предака. Наш Завет је српско исповедање Новог завета, у српско рухо обучено православно хришћанство. Српски Завет није комплетан ако недостаје било која од три његове временске димензије:

однос према прошлости – да научимо тајну Завета од наших предака;
однос према садашњости – да посведочимо Завет у савремености, као што су то наши преци учинили у своје време; и
однос према будућности – да тајну Завета пренесемо својим потомцима.

Завет се учи на предачким примерима, Завет се не потврђује само на речима него и на делу, и Завет је мртав ако нема наследника Завета.

Постоје три могућа наша односа према Српском Завету: исповедање, одрицање и фалсификовање. Ми можемо да будемо нова смена у сведочењу Завета. Ми можемо да се одрекнемо Завета и да свој идентитет градимо на потпуно другим основама. Најзад, ми можемо да злоупотребимо Завет у свом интересу, личном или страначком, или било ком другом. Прва два случаја су јасна: ми смо настављачи Српског Завета или га револуционарно одбацујемо и успостављамо свој систем вредности, и некоме или нечему другом се заветујемо, јер човек и народ не могу без вере, па било које врсте да је она. Трећи случај је најсложенији и по Завет најопаснији: коришћење заветних принципа, реторике и симбола у циљу остваривања властитог интереса. Последица овог лажног исповедања Завета јесте компромитација свега онога што се проповеда. Управо овај трећи случај нама се догодио у последњих 15 година.

Из свега овога проистиче да постоје три врсте Српства: оно које у тајни Завета види смисао патриотизма – истинско родољубље; оно које одриче национално као битно за идентитет – безавичајност; и оно које у голом интересу глуми истину – лажно родољубље.

Ово, наравно, не значи да из Српства треба искључити оне који не верују или верују другачије, као и оне који су се одрекли свога идентитета или га морално злоупотребљавају. Због њих, који имају слободу опредељења и остају наша браћа и суграђани ма како себе препознавали, ми не можемо искривљавати српску историју и налазити друге основе српском родољубљу ван оних које су га одржале кроз векове. Ми, дакле, немамо толико проблем са онима који се одричу Завета, колико они имају проблем са истином о томе ко су били. Највећи, међутим, проблем који смо кроз историју имали са онима који су одбацили Српски Завет као основу свога идентитета био је у томе што су они да би се доказали у новом идентитету морали да жестоко оспоре и нападну стари. Уз то, они се често осећају као нови просветитељи који треба да по сваку цену и на сваки начин утичу на српски народ да схвати погубностима старог и прихвати благодети новог идентитета.

Две врсте православља и светосавски пример
Насупрот двема врстама родољубља – са вером и без ње, постоје и две врсте правоверја – са родољубљем и без њега. Спасење своје душе јесте прва брига свакога човека. Али је и неодвојив део тога спасења брига о ближњем свом по крви и духу. Нема личног спасења путем равнодушности спрам судбине свога народа и било ког другог човека до тебе.

Ово је специфична мисија задата српском монаштву, коју је први посведочио управо духовни отац српске нације – Свети Сава. Растко Немањић се најпре одрекао свих части и славе од овога света и отишао да спашава своју душу. Није, а могао је овај младић, као владарски син, да и као монах буде у части и слави у својој земљи. Отишао је у страну земљу да се као обичан монах подвизава у ондашњој и данашњој високој школи побожности: Светој Гори. Тек сам просвећен и узрастао у врлинама Свети Сава је постао просветитељ свога отачаства. И, како сведоче писци његовога житија, тешког срца се одрекао светогорског мира зарад спасавања душе свога народа. Али је у томе дао целога себе. Црквени и друштвени активизам коме се посветио, читав његов просветитељски ангажман који можемо назвати светосавским родољубљем, био је спасоносан по српски народ. Када би исцрпао своје духовне снаге и уморио се од многих црквених и световних друштвених послова, Свети Сава се враћао духовном подвигу у самоћи. И цео његов живот је био кретање између самоће самопосматрања и самоусавршавања, са једне стране, и истрајног националног рада на корист свога народа, са друге стране.

Из овог светосавског примера изродило се српско монаштво које је увек колико окренуто спашавању своје душе у манастирском животу, толико и друштвено присутно у борби за душу српског народа. Зато у српској историји нема православља без родољубља, нити родољубља без православља. Православље које не би бринуло о народу из кога потиче не би имало историјску укорењеност и било би једна ексклузивна секта. Патриотизам који не би имао православље у својој основи одрекао би се свога најдубљег смисла и постао празна и поразна љуштура. Сваки друштвени пројекат који је стваран без хришћанске основе показао се као у најмању руку проблематичан.

Зато је мало српско Вјерују – Верујем у Бога и Српство – тачна дефиниција нашег националног програма, али и потпуно прецизан редослед наших приоритета – манифест истинског родољубља.

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dver...bog-srpstvo.php

ej Mirko, man bitte
super dass du das gepostet hast, aber der Text ist echt zu lang und dann noch auf Kyrillisch
(wir Serben in der Diaspora sind da meist untrainiert das zu lesen)

kannst du mal grob mit 1-2 Sätzen sagen was da steht ?

Zitat von TRI

---

ej Mirko, man bitte
super dass du das gepostet hast, aber der Text ist echt zu lang und dann noch auf Kyrillisch
(wir Serben in der Diaspora sind da meist untrainiert das zu lesen)

kannst du mal grob mit 1-2 Sätzen sagen was da steht ?

---

dann fang an zu trainieren

kannsts dir es ja auch ausdrucken und in der u-bahn oder sonst wo lesen wo du etwas Zeit hast

Hier nochmal auf latinica

Verujem u Boga i srpstvo

Stara krilatica u novom vremenu
Stara krilatica Verujem u Boga i Srpstvo verovatno je mnogo drevnija od Dučićevog vremena.

Ovaj naizgled jednostavan i potpuno jasan nacionalni slogan srpskog naroda krije u sebi jednu veoma značajnu poruku: da vera u Srpstvo ne može biti pre vere u Boga.
Ovo je najvažnija duhovna lekcija koju treba da naučimo iz istorijske čitanke.

Srpsko Vjeruju
Verujem u Boga osnovno je Vjeruju srpskog naroda kroz istoriju. Naš život i misao, na prvom mestu, okrenuti su pobožnosti. Sve najveće domete na bilo kom društvenom planu u srpskoj istoriji ostvarili su ljudi duboke vere u Boga, bilo da su u pitanju vladari, vojskovođe, naučnici, umetnici ili, u poslednje vreme, sportisti. Sve najveće propasti, nasuprot, uzrokovali su ljudi koji su se odrekli vere u Boga i pogazili moralne zakone. Ovaj bogoslužbeni princip pokazao se kao siguran oslonac srpskog istorijskog kretanja i opstanka. Svi prelomni istorijski događaji, sve revolucije u duhovnom, kulturnom ili političkom životu imale su samo jednu vododelnicu: veru u Boga ili neku od zamena za veru, koja bi se pokazala kao istorijska stranputica.

Mnogo puta do sada pokušavano je u nauci, publicistici ili umetnosti da se ukaže na neke druge istorijske slojeve i identitete srpskog naroda. Bez obzira što u svemu tome može biti zanimljivog materijala za istraživanje i što nijedan narod ne može sebi da priušti takav luksuz da se odriče nekog dela svoje istorije i etnosa, ipak je istorija Srba definitivno obeležena hrišćanskim pečatom. Evropski nacionalizmi rođeni su uglavnom u 19. veku, dok je srpski narod nacionalnu svest izgradio 6 vekova ranije, kroz svetosavsko osnivanje Srpske pravoslavne Crkve, čime je postavljen temelj srpskom nacionalnom identitetu od tada do danas. Crkva je kroz vekove bila duhovni, moralni, kulturni, često po nuždi ekonomski, politički i državotvorni stožer srpskog naroda u vremenima kada su sve druge institucije bile uništene. Ovo nije istorijska sentimentalnost, već tragična istina o jednoj Crkvi koja je svoju istorijsku sudbinu u potpunosti poistovetila sa svojim narodom, čuvajući kako njegovu dušu, tj. njegov duhovni opstanak, tako i njegovo telo, tj. njegov goli fizički opstanak. Crkva je, pritom, i neiscrpna riznica duhovnog iskustva nataloženog kroz vekove svetiteljskih podviga srpskog naroda i celokupnog hrišćanskog predanja. Ovo iskustvo i danas i uvek velika je duhovna zaštita srpskog naroda pred svim iskušenjima. Naš narod ne mora da strepi i dvoumi se kojim putem u burnoj savremenosti prepunoj svetskih civilizacijskih lomova. On ima provereno iskustvo koje je ga je održalo kroz više nego tragičnu istoriju.

Posle vere u Boga sledi vera u srpski nacion, u smisao njegove bogoizabranosti. Vera u Srpstvo nije naša religija, zamena za hrišćanstvo, nacionalna vera, etnofiletizam i mesijanizam. Posebno, naše uzdanje u Srpstvo nije šovinizam, odnosno mržnja prema bilo kome. Vera u Srpstvo je naš dug poštovanja prema precima i naša odgovornost pred potomcima. Vera u Srpstvo je elementarna ljubav prema svome narodu i nada u njegov opstanak i boljitak. Vera u Srpstvo je zaljubljenost u duhovni lik svoga naroda i njegove najlepše izraze. To sve je u potpunoj suprotnosti sa omalovažavanjem bilo kog drugog naroda, još više sa šovinističkim raspoloženjima. Radi se o apsolutno suprotnim nacionalnim osećanjima i duhovnim izvorima: ljubavi i mržnji, zasnivanju smisla na pozitivnim ili negativnim emocijama i delima. Jedno je sigurno: nema ništa pogubnije nego svoj nacionalni identitet bazirati na mržnji prema drugom narodu ili veri.

Najvažnije naravoučenije ovog pokliča Verujem u Boga i Srpstvo jeste da uvek na prvom mestu treba da je vera u Boga, pa tek na onda na njoj zasnovana vera u Srpstvo. Ne stavljati Srpstvo na prvo mesto, niti verovati u Srpstvo bez Boga – veliki je nauk ove misli. Ni u jednom trenu ne smemo zaboraviti Srpstvo i njegove životne interese, ali još više činjenicu da postoji nešto iznad Srpstva, a to je hrišćanski duhovni i moralni lik našeg naroda.

To što su u istoriji, a naročito danas, mnogi svoje karijere ostvarili na gaženju naroda iz koga potiču, uticalo je da ozbiljnije i odgovornije stanemo u zaštitu svoga naroda. To ne znači da nam je u tome sve dozvoljeno. Mi moramo ostati dostojni vere kojoj pripadamo i braniti svoje interese na način koji neće naružiti moralni zakon našeg naroda. Takođe, ne smemo od Srpstva praviti religiju kojoj se ne sme kritički pristupiti. Nema ništa lažnije i štetnije od nekritičke i umišljene samoglorifikacije, kao što nema ništa bednije i ružnije od bilo koje vrste vređanja svoga naroda.

Srpstvo je naše telo, a hrišćanstvo naš duh. Moramo brinuti i o telu, ali još više o duhu, jer on preteže. Nacionalno telesno mora da umre u duhovnoj njivi i rodi nacionalnim duhovnim plodovima. Telesne, zemaljske nacionalne građevine propadaju, a Crkva i duhovni plodovi nacije večni su. Sve zemaljsko, i ako je porušeno, može se obnoviti. To, međutim, nije moguće ako se izgubi duh. Zato je za nas najvažnije da sačuvamo duhovnu suštinu našeg naroda i sve ostalo ćemo pridodati. Ako duhovnu suštinu izgubimo uzalud će nam biti sve spoljašnje forme koje neće opstati same od sebe, odnosno biće popunjene drugom, našem duhu potpuno stranom sadržinom. Zato vreme koje dolazi nije vreme velikih vojničkih i državnih borbi, u svetu u kome i mnogo veće nacije gube svoje suverenitete, već svakodnevnog rada na korist svoga naroda u cilju očuvanja njegovog identiteta, čijom odbranom se čuva i pravo na nadu da ćemo obnoviti porušene nacionalne institucije.

Tri vrste Srpstva
Srpski Zavet jeste ono naše opredeljenje kao ličnosti i nacije da budemo verni duhovnom i istorijskom izboru naših predaka. Naš Zavet je srpsko ispovedanje Novog zaveta, u srpsko ruho obučeno pravoslavno hrišćanstvo. Srpski Zavet nije kompletan ako nedostaje bilo koja od tri njegove vremenske dimenzije:

odnos prema prošlosti – da naučimo tajnu Zaveta od naših predaka;
odnos prema sadašnjosti – da posvedočimo Zavet u savremenosti, kao što su to naši preci učinili u svoje vreme; i
odnos prema budućnosti – da tajnu Zaveta prenesemo svojim potomcima.

Zavet se uči na predačkim primerima, Zavet se ne potvrđuje samo na rečima nego i na delu, i Zavet je mrtav ako nema naslednika Zaveta.

Postoje tri moguća naša odnosa prema Srpskom Zavetu: ispovedanje, odricanje i falsifikovanje. Mi možemo da budemo nova smena u svedočenju Zaveta. Mi možemo da se odreknemo Zaveta i da svoj identitet gradimo na potpuno drugim osnovama. Najzad, mi možemo da zloupotrebimo Zavet u svom interesu, ličnom ili stranačkom, ili bilo kom drugom. Prva dva slučaja su jasna: mi smo nastavljači Srpskog Zaveta ili ga revolucionarno odbacujemo i uspostavljamo svoj sistem vrednosti, i nekome ili nečemu drugom se zavetujemo, jer čovek i narod ne mogu bez vere, pa bilo koje vrste da je ona. Treći slučaj je najsloženiji i po Zavet najopasniji: korišćenje zavetnih principa, retorike i simbola u cilju ostvarivanja vlastitog interesa. Posledica ovog lažnog ispovedanja Zaveta jeste kompromitacija svega onoga što se propoveda. Upravo ovaj treći slučaj nama se dogodio u poslednjih 15 godina.

Iz svega ovoga proističe da postoje tri vrste Srpstva: ono koje u tajni Zaveta vidi smisao patriotizma – istinsko rodoljublje; ono koje odriče nacionalno kao bitno za identitet – bezavičajnost; i ono koje u golom interesu glumi istinu – lažno rodoljublje.

Ovo, naravno, ne znači da iz Srpstva treba isključiti one koji ne veruju ili veruju drugačije, kao i one koji su se odrekli svoga identiteta ili ga moralno zloupotrebljavaju. Zbog njih, koji imaju slobodu opredeljenja i ostaju naša braća i sugrađani ma kako sebe prepoznavali, mi ne možemo iskrivljavati srpsku istoriju i nalaziti druge osnove srpskom rodoljublju van onih koje su ga održale kroz vekove. Mi, dakle, nemamo toliko problem sa onima koji se odriču Zaveta, koliko oni imaju problem sa istinom o tome ko su bili. Najveći, međutim, problem koji smo kroz istoriju imali sa onima koji su odbacili Srpski Zavet kao osnovu svoga identiteta bio je u tome što su oni da bi se dokazali u novom identitetu morali da žestoko ospore i napadnu stari. Uz to, oni se često osećaju kao novi prosvetitelji koji treba da po svaku cenu i na svaki način utiču na srpski narod da shvati pogubnostima starog i prihvati blagodeti novog identiteta.

Dve vrste pravoslavlja i svetosavski primer
Nasuprot dvema vrstama rodoljublja – sa verom i bez nje, postoje i dve vrste pravoverja – sa rodoljubljem i bez njega. Spasenje svoje duše jeste prva briga svakoga čoveka. Ali je i neodvojiv deo toga spasenja briga o bližnjem svom po krvi i duhu. Nema ličnog spasenja putem ravnodušnosti spram sudbine svoga naroda i bilo kog drugog čoveka do tebe.

Ovo je specifična misija zadata srpskom monaštvu, koju je prvi posvedočio upravo duhovni otac srpske nacije – Sveti Sava. Rastko Nemanjić se najpre odrekao svih časti i slave od ovoga sveta i otišao da spašava svoju dušu. Nije, a mogao je ovaj mladić, kao vladarski sin, da i kao monah bude u časti i slavi u svojoj zemlji. Otišao je u stranu zemlju da se kao običan monah podvizava u ondašnjoj i današnjoj visokoj školi pobožnosti: Svetoj Gori. Tek sam prosvećen i uzrastao u vrlinama Sveti Sava je postao prosvetitelj svoga otačastva. I, kako svedoče pisci njegovoga žitija, teškog srca se odrekao svetogorskog mira zarad spasavanja duše svoga naroda. Ali je u tome dao celoga sebe. Crkveni i društveni aktivizam kome se posvetio, čitav njegov prosvetiteljski angažman koji možemo nazvati svetosavskim rodoljubljem, bio je spasonosan po srpski narod. Kada bi iscrpao svoje duhovne snage i umorio se od mnogih crkvenih i svetovnih društvenih poslova, Sveti Sava se vraćao duhovnom podvigu u samoći. I ceo njegov život je bio kretanje između samoće samoposmatranja i samousavršavanja, sa jedne strane, i istrajnog nacionalnog rada na korist svoga naroda, sa druge strane.

Iz ovog svetosavskog primera izrodilo se srpsko monaštvo koje je uvek koliko okrenuto spašavanju svoje duše u manastirskom životu, toliko i društveno prisutno u borbi za dušu srpskog naroda. Zato u srpskoj istoriji nema pravoslavlja bez rodoljublja, niti rodoljublja bez pravoslavlja. Pravoslavlje koje ne bi brinulo o narodu iz koga potiče ne bi imalo istorijsku ukorenjenost i bilo bi jedna ekskluzivna sekta. Patriotizam koji ne bi imao pravoslavlje u svojoj osnovi odrekao bi se svoga najdubljeg smisla i postao prazna i porazna ljuštura. Svaki društveni projekat koji je stvaran bez hrišćanske osnove pokazao se kao u najmanju ruku problematičan.

Zato je malo srpsko Vjeruju – Verujem u Boga i Srpstvo – tačna definicija našeg nacionalnog programa, ali i potpuno precizan redosled naših prioriteta – manifest istinskog rodoljublja.


Habs mir noch net durchgelesen, mach ich aber noch hört sich sehr interessant an, thx Mirko

KwOCgqEbQH4&NR=1

Zeitschrift umsonst zum Download

http://www.dverisrpske.com/pdf/Dveri-srp...ska-Krajina.pdf

http://www.facebook.com/pages/%D0%9D%D0%...230830940264141

v_wQfXe7lXw&feature=related

V2k1AwYzgrc&feature=related

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/pokret-...a-da-glasam.php

TOP!


xOykeNrp3wY&NR=1